Placebo? Ali meni je pomoglo!

Razumevanje različitih aspekata placebo efekta je trenutno prioritet za sve zagovornike nauke u medicini. Zagovornici alternativnih tretmana veoma iskusno eksploatišu opšti nedostatak razumevanja placebo efekta i time tvrde da njihov tretman “funkcioniše”.

Evo vam jedan primer iz mog života. Moja majka se kune u to da joj je akupunktura sredila bolove u kukovima i još ko zna koje druge probleme.

Znači, imamo tretman koji dokazano nije funkcionalan ni za šta, ali eto deluje na njoj. Ako je to slučaj, najverovatnije se radi on nekom placebo efektu. Postavlja se pitanje: ako tretman “funkcioniše”, da li je taj efekat stvarno dobar i treba li da ga obuhvatimo oberučke ili ne?

Pravilan odgovor je “zavisi,” ali uglavnom bih pre rekao “ne”. Problem je u pretpostavci da kada se osoba oseća bolje, to znači da je tretman urodio plodom. Ovo je Post hoc ergo propter hoc ¹ zabluda. Mi ne znamo da li bi simptomi subjekta prošli i da nisu dobili akupunkturu. Moguće je da bi subjetku bilo bolje u svakom slučaju i bez “tretmana”.

Jednostavno, regresija ka sredini, tj. ka optimalnom (zdravom) stanju objašnjava zašto je to verovatno. Ljudi će težiti da traže tretman onog trenutka kad su njihovi simptomi najgori. To znači da je dobra verovatnoća da će nakon najgorih simptoma, subjekat krenuti da regresira ka sredini distribucije simptoma, odnosno desiće se povratak u blaže simptome, koji bi se mogao protumačiti kao poboljšanje.

Dalje, sve ovo komplikuje pristrasnost subjekta i čoveka koji pruža tretman. Praktičar će naravno uvek sve uraditi da proda svoj tretman ma koliko god neverovatan bio, napraviće očekivanje kod subjekta da će doći do poboljšanja simptoma i na kraju, imajući sve u vidu, sam subjekat će poverovati da mu je bolje što u nekim slučajevima i jeste, ali ne zbog tretmana.

Drugim rečima, imamo vrlo glasne podatke o nekim mogućim poboljšanjima, ali oni nemaju nikakvog smisla u naučnom žargonu i nemoguće je izdvojiti šta je stvarno imalo uticaja i šta ne. Pogrešno je u tom slučaju reći da je akupunktura funkcionisala.

Ovo je slična situacija kao kad vam navodni vidovnjaci gledaju u karte. Nekad nešto pogode, nekad ne. Onda kad pogode pomislite da su stvarno vidoviti. Morate uvek da sagledate sve podatke da biste videli ima li efekta. Koliko je puta vidovnjak promašio?

Ovo se isto odnosi i na medicinske intervencije. Morate sistematično da sagledate sve podatke da biste videli da li postoji neki efekat. U slučaju akupunkture, dobićete ništa. Kad kažete “ali meni je pomoglo”, to je kao kad biste rekli da vam je neki vidovnjak nešto nasumično pogodio, iako je njegova tendincija da pogodi išta negativna kad sagledate sve što je rekao.

Možemo na sve ovo da dodamo jos jedan nivo slučajnosti, a to je da često ljudi primenjuju odjednom više tehnika, medikamenata i alternativnih tretmana da bi se rešili nekih simptoma. Na kraju, kada simptomi nestanu, pridodaju značaj nekom alternativnom tretmanu kao uspešnom.

Ljudi intuitivno ignorišu tretmane koji podbace i pitaju se sledeće pitanje: Koje su šanse da moji simptomi splasnu nakon X tretmana? Umesto ovog pitanja, treba da se pitamo: Koje su šanse da moji simptomi splasnu bilo kada u bilo kom vremenskom periodu, a probao sam neki tretman?

Postoje naravno i neki psihološki faktori koje treba da uzmemo u obzir. Kada ljudi pokušavaju neki nekonvencijalni tretman, možda iz očaja ili nade da će im taj tretman doneti olakšanje, oni postaju ranjivi i defanzivni zbog smelog pokušaja da probaju nešto “drugačije”. Usled toga postoji ogroman podsticaj da opravdaju svoju odluku zaključivanjem da je tretman funkcionisao i da dokažu svim skepticima da su bili u pravu.

Zatim, pomešano u sve ovo je i stvarno poboljšanje u raspoloženju pojedinca, a samim tim i simptoma, usled pozitivne pažnje praktičara (ako postoji praktičar – tj. nije u pitanju uzimanje nekog “leka”) ili samo iz nade da je olakšanje na putu jer imate osećaj da radite nešto na svom zdravlju. Ovo je originalni, ali nespecifični, psihološki efekat u lečenju jer preduzimate korake kako biste imali neku kontrolu nad situacijom.

Ono što je poražavajuće kod onih ljudi koji pokušavaju da promovišu nauku u medicini i šire je da se ovaj poslednji faktor često tretira kao da je on ceo placebo efekat ili barem njegov najveći deo. Dokazi, međutim, ukazuju na to da ovaj poslednji faktor u stvari predstavlja ekstremnu manjinu svih faktora koje sadrži jedan placebo efekat.

Nedavna studija sa astmom ², na primer, pokazuje da je placebo efekat za objektivna merenja astme u suštini nula. Postojao je značajan efekat za subjektivne ishode. Dakle, subjekti su izjavili da se osećaju bolje, čak i kada su objektivne mere pokazivale da nisu nimalo bolje. Ovo zvuči kao potvrda pristrasnosti i uticaja drugih psiholoških faktora, kao što su optimističke pretpostavke.

Zaključak

Placebo efekti su uglavnom iluzija različitih poznatih psiholoških faktora i grešaka u percepciji, memoriji, spoznaja pristrasnosti, regresija ka sredini, post-hoc zabluda, pristrasnost optimizma, opravdanje za podneti rizik, navodljivost, uticaj očekivanja i neuspeh da se uračunaju sve varijable. Tu su promenljivi (u zavisnosti od simptoma koji se leče) i subjektivni efekti poboljšanog raspoloženja i izgleda.

Zaključci iz svega ovoga da tretman “funkcioniše”, kada je tretman praćen poboljšanim simptomima, je isto kao kad bi zaključili da navodno vidovnjakova moć “funkcioniše” i da umesto hladnog čitanja on stvarno pogađa sve odgovore iz neke mistične moći koju poseduje. To je osnovni razlog zašto su anegdotska iskustva apsolutno bezvredna u određivanju da li neki tretman deluje, jer ne isključuju nijednu subjektivnu činjenicu koja ima ogroman uticaj na krajnji rezultat.

Reference: