Prebacivanje tereta dokazivanja

Ovo je jedna najčešćih zabluda na koje nailazim u kontaktima sa ljudima.

Ova taktika se obično koristi od strane nekoga ko je izneo neku tvrdnju, a onda se od njega ili nje traže dokazi koji bi podržali tu tvdrnju. Njihov odgovor se onda sastoji od zahteva upućenog drugome da pokaže kako je tvrdnja pogrešna i ako taj drugi ne može tako nešto da pokaže, onda insistiraju da to znači kako je njihova prvobitna tvrdnja istinita.

Ljudi često koriste ovu taktiku kako bi izbegli snabdevanje dodatnog dokaza za svoje tvrdnje, obično zato što dokazi ne postoje. U pokušaju da vas odvuku od ovog nedostatka dokaza, oni pokušavaju da vas ubede da je odgovornost snabdevanja dokaza na nama, a ne na njima.

Kada neko postavi određenu tvrdnju da određeni entitet ili odnos postoji, na njima je odgovornost za snabdevanje dodatnog dokaza kojim bi pokrili tu tvrdnju. Bez takvih dokaza tvrdnja je u suštini bezvredna. Činjenica da li znate da postoje ili ne postoje bilo kakvi dokazi protiv te tvrdnje je irelevantna. Oni koji tvrde da entitet ili odnos ne postoji ne treba da snabdevaju dokaze za to.

Ako ja kažem da postoji** princeza jednorog u zemlji vila**, na meni je da to i dokažem. Nema smisla uzeti to zdravo za gotovo tek tako zato što neko nema dokaza da pokaže kako ta princeza ne postoji!

U nauci, standardna pozicija je da neki entitet ili odnos ne postoji. Ova pozicija se zove nultom hipotezom. Da bi se prihvatila neka tvrdnja, predlagač mora da predstavi dovoljno dokaza iz realnog sveta kako bi nulta hipoteza bila odbijena.

Čuveni filozof Bertran Rasel je lepo objasnio ovu taktiku:

Ako bih rekao da između Zemlje i Marsa postoji čajnik koji se okreće oko sunca u eliptičnoj orbiti, niko ne bi bio u stanju da opovrgne moju tvrdnju pod uslovom da dodam da je čajnik toliko mali da ga naši najjmoćniji teleskopi ne bi mogli otkriti. Postojanje ovog čajnika se ne može opovrgnuti.

Možemo ga tražiti i skenirati zvezde i nebo vekovima. Može uvek biti slučaj da nije na mestu gde smo gledali, da možda postoji još jedna tačka koju smo prevideli ili se možda čajnik premestio dok smo gledali. Međutim, s obzirom na apsurdnost konkretnog primera, mogli bismo s pravom zaključiti da je odsustvo dokaza dokaz za odsustvo.

Ovo je glavni razlog zašto teret dokazivanja uvek treba da bude na onom koji iznosi tvrdnju, a ne suprotno. Nešto čega se mnogi ne pridržavaju.