Cry it Out metod za uspavljivanje bebe
Da li vam beba plače noću? Da li ima/imate problema sa spavanjem?
Mnogi roditelji i “eksperti” će vam govoriti da beba treba sama da se smiri i uspava i da treba da je naučite da to radi. Kao rezultat ovoga je mirna, prospavana noć roditelja i deteta. Mnogi stručnjaci će vam reći da je ovo vrlo važan stupanj u razvoju vašeg deteta i da ga treba pokrenuti što pre. Što pre naučite bebu da se sama uspava, to će biti bolje za nju i za vas, zar ne?
“Cry it out” metod i mnoge njegove varijacije podrazumevaju da se beba ostavi da plače na (ne)određeno vreme dok se sama ne smiri i ne zaspi. Nakon nekoliko dana ovog tretmana, beba se navikne da nema svrhe da plače i jednostavno zaspi. Moji roditelji su tako mene “naučili”, a verovatno su i mnogi drugi slično radili misleći da je ispravno. Uostalom, toliko je ustaljena priča da treba pustiti dete ili bebu da plače dok se sama ne smiri da je pristup postao standardna praksa i u svetu i kod nas.
Šta biste rekli na to kad bih vam kazao da beba nema sposobnost da se sama smiri?
Verovatno biste me pogledali popreko i rekli da nemam pojma u čemu pričam. Mnoge bebe su prestale da plaču zahvaljujući ovoj metodi. Ona jednostavno funkcioniše! Samo nekoliko dana je potrebno da istrenirate svoje dete da ne plače i time ne traži pažnju. Međutim, takvo ponašanje ne ukazuje na bebu koja je mirna, umirena ili staložena.
Pre nego što uđemo u nauku oko ove metode treba da se zapitamo zašto bebe plaču?
Brz i jednostavan odgovor je zato što im je nešto potrebno – beba je gladna, umorna, mokra, toplo joj je, hladno itd. Plač je znak da je bebi ili detetu nešto potrebno. Sve metode koje podržavaju pristup da se dete ostavi da plače podrazumevaju da se neka od ovih potreba ignoriše. Beba se na taj način istrenira da prestane da saopštava svoju potrebu. Ovo je ključno razumeti.
Zašto bebe prestaju da plaču?
Postoji nekoliko glavnih razloga zašto beba prestane da plače. Prvi i osnovni razlog bi bio zato što su joj sve potrebe podmirene: beba je gladna, mama ili tata podmire tu potrebu i beba je srećna.
Davne 1970. godine, dva psihologa Mary Ainsworth i Silvia Bell, su napravile studiju 1 koja je pokušala da prikaže kako brzina odgovora majki na bebine potrebe ima uticaja na kasnije ponašanja deteta. One su otkrile da što je brži bio odgovor majke na vapaje deteta, bez obzira na to koliko je odgovor bio stvarno efikasan pri smanjenju plača u tom trenutku, dete je manje plakalo kasnije. Osim toga, takođe su otkrile da je blizina majke i kontakt s njom bio najefikasniji metod za prestanak plača tokom određene epizode plača. To nije jedina studija na ovu temu koja je došla na isti zaključak. Mnoge studije su došle do sličnog zaključka:
Šta ovo sve znači? Bebe uče veoma brzo. Ono gde mi grešimo jeste što mi mislimo da one uče totalno pogrešne stvari. Uvereni smo (jer nam tako svi govore) da ako previše pazimo, mazimo i skačemo na svaki zov naše bebe, pravimo razmaženo derište, dok je istina totalna suprotnost.
Beba samo zna da li je zbrinuta ili ne. Mozak bebe je na takvom stupnju fizičke (ne)razvijenosti da ne može da zna ništa drugo. Dete koje nauči šta je ljubav, saosećanje i osetljivost će iste te osobine ispoljavati u budućnosti jer je tako naučeno. Dete koje zna samo za zanemarivanje će se jednostavno povući u sebe.
Drugi razlog zašto bebe ne plaču, u koji se neću previše udubljivati, je fizičke i pshiloške prirode (posebno stanje ili bolest).
Treći važan razlog zašto bebe ne plaču je kad su tako istrenirane. Beba odustane od plača jer zna, odnosno jer je naučila, da niko neće doći da joj pomogne. Kako mnogi roditelji gledaju na plač bebe kao na neku vrstu manipulacije, oni ovo vide kao čistu pobedu. Nažalost, tokom sredine prošlog veka ovo je bio standardan metod učenja dece jer se smatralo da tako beba neće biti razmaženo derište.
Jedan od glavnih pokretača ovog pokreta je bio John Watson koji se zalagao za odvojen i nezavistan pristup odgajanju dece. Po tom pristupu, bilo je važno odgajati dete sa emocionalne udaljenosti i njegova prva knjiga je bila ogroman hit. Kasnije tokom života John se izjasnio da se predomislio u vezi sa svojim prethodno iznetim stavovima, ali problem je u tome što je šteta već bila učinjena.
Dakle, možete naučiti bebu da ne plače tako što odlučite da ne reagujete na njene vapaje i time joj dati do znanja da plačem neće dobiti ono što joj je potrebno. Dok će mnogi to videti kao pozitivan pomak, takav postupak može da ima vrlo ozbiljne posledice. Plakanje je glavni oblik komunikacije koji beba ima i treba da se tretira s poštovanjem. Kao što ne bismo izignorisali odraslu osobu koja nam nešto priča, tako ne treba da ignorišemo ni bebin plač.
Zaključak
Šta na kraju izvući iz svega ovoga?
Ispred svakog roditelja su dva puta. Prvi, da kažem lagan, je onaj gde jednostavno puste bebu da plače dok ne odustane zarad više mira u kući. Drugi, teži put zahteva veliko požrtvovanje roditelja i možda će trajati 6 meseci, možda 12 meseci, a možda i par godina, ali to je ono osnovno požrtvovanje koje mi kao roditelji dugujemo našoj deci.
Plakanje je osnovni vid komunikacije naših beba. Bebe moraju da pokažu da imaju neku vrstu kontrole u svojoj okolini i da mogu nekako da utiču na svoj tok života. Takođe, treba da znaju da smo mi kao roditelji uvek tu za njih. One ne manipulišu nama svojim plakanjem jer su fizički nesposobne za tako nešto, a nauka je i više nego dovoljno to dokazala.
Reference: